Милосава Мијовић                                   '' ЂЕДО''

Пише Милосава Мијовић

 

                                   ЂЕДО

 

      Ђедо је био прави витез. Сjећам га се. Жао ми је што је рано умро. Можда сам се ја касно родила, али, жао ми је. Слагали смо се. Све ме је занимало што он прича. А ни њему није сметало моје присуство. Могла сам да га пратим у стопу. Кад би започео причу са својим вршњацима, знала сам да ја ту немам шта да тражим. Зато сам се прихватала неког обичног посла што могу дјеца да раде и претварала се у нешто неосјетно, непримјетно. Пријало ми је то да слушам. Ионако, није се њему могло постављати неразумно питање. Он би то прећутао. Само,  да се то понављало, вјероватно би направило јаз између нас. Тако сам, захваљујући ђеду, навикла на неку врсту филозофског размишљања. Дијете филозоф. Ако би тај став био њему по вољи, то би значило улазницу у његов круг.

         Било ми је жао што ђедо не излази у планину. Чезнула сам да га видим тамо куда је некада вукао трешњеве топове и из њих гађао у даљину. Замишљала сам како је то кад пуца топ. Грми планина. Поскакује. Ми смо од рођења навикли да слушамо грмљавину. Тада планина проговори, сили се. А ми је гледамо тако силну. Можда се у почетку плашимо, посумњамо да је љута на нас. Кад се навикнемо, то нам је разговор или смијех, силни грохот снаге и сигурности. Тада знаш да си жив. Знаш да је и сила блиска, доступна. Ђедови топови су далека прошлост, али пут врхом планине је топлина која нас грије. Јашемо на коњу кроз дубоку гору, а сунце нас додирује захваљујући широком топовском путу. У тој вучи топова помагали су коњи. Свуда су му коњи помагали и он их је волио. Знао је са њима, вјешто. Кад је један ђедов саборац умро, он је прописно опремио коња, привео до кућног прага и узјахао. Ђогат је почео елегантно да се пропиње према небу. Помислила сам да ће полетјети. Кад му је ђедо попустио узду, појурио је. На њему коњаник сигуран, иако стар. Ђедо на седланику. Седло је ваљало знати носити. Под њим коњ не корача обично, понаша се поносно. Тако изгледа. Борбени коњи су увjежбани за бој. Они су знали више вjештина. Овај је био из каснијих ђедових дана. Није вjежбан у боју, али је знао нека правила. Уосталом, седло је ишло у бој. Стизало је до Брегалнице и вратило се. Донијело ђеда.

       Ми смо извиривали кад ће се појавити његова висока, поносита, витка фигура. Ђедо. Није било веће радости него кад се однекуда појави. Обично је прилазио кући на коњу који је био њему вјеран и послушан. Он на коњу, а бријег изнад куће подрхтава, трепери у крилу птица које се премјештају са грана ораха на гране високих стољетњих крушака. Жубори чесме низ коју клиза хладна вода и пјенуша у кориту. Коњ задовољно фркће и готово балетским кораком приступа да попије мало из своје посуде. Ђедо би рекао – танцује, кад прилази кући. Умиљава се простору који је тако јединствен, наш. Сад видим да смо сви ми тако свесрдно танцовали кад кући прилазимо, то и дан-данас чинимо јер дух наших предака чека, дочекује, милује, трепери, жубори, обасипа нежношћу, топлином.

          Кад бисмо му се обраћали, ђедо није имао ништа важније од тога. Онај ко се јавља за ријеч био је стрпљиво саслушан. Нијесмо морали да се отимамо, да се гурамо, да започињемо причу безброј пута. Само, морали смо добро да смислимо шта ћемо рећи. Ако би примијетио неозбиљност, знао је то вјешто да примијети, а говорнику пада цијена код њега. На примјер, нијеси могао да га питаш о нечему што би требало већ да знаш. Могао си се обратити неком другом, не њему. Код нас се није просипао вишак ријечи: оне су вредјеле, биле су скупе и памћене. Оне су понекад ускакале у говорни опус старијих, шепуриле се, значиле дупло.

          Прве галерије које смо зачуђено посматрали били су панои планинских врхова. Oне су подупирале небо, подупирале широка пространства гдје су неке природне силе истезале  и обликовале маглу у моделе облака.

Ђедо је радо сједио на малој каменој тераси. Велики троножац је био ђедов, мали – за дјецу. Сједимо тако он и ја, причамо нешто, кад ђедо паде. Осјетих и ја да ме нешто дрма, али ја само видим – паде ђедо.

• ''Шта би?'', подвикнух зачуђено?
• ''Неђе је земљотрес, није добро''.

• ''Па шта ћемо сад, ђедо?''
• ''Ај, да прошетамо, па ћемо виђет''. Кренусмо ми преко ливадe.

          Зимске вечери је најављивао болни, али и посјечити звук гусала. Гуслао је ђедов брат Милован. Какав је то био чаробни глас, али и сила. Док тај час траје нема другог звука у кући. Ни мачка није мјаукала. Или је већ била намирена па је могла да одшета, или је лежала непомично иза шпорета. Једном сам га питала: ''Како ђедо-Милован зна толико пјесама да пјева уз гусле?'' – ''И ти ћеш научити'' – рекао је. Тако је и било. Када су старији брат или сестра учили народне епске пјесме за школу, ја бих се сакрила испод стола. Неким чудом бих све запамтила и одмах трчала да му изрецитујем. Он се у почетку чудио како сам могла толико да запамтим. Касније, кад се већ навикао, поносно би се насмијао и претварао би се у уво. Једном је мом тати озбиљно заповиједио: ''Ову ђевојку да школујеш, ако затреба и окућницу да продаш''. Тата је са одобравањем ћутао. Поштовао је тај завјет, иако сам ја била седмо дијете и школовање толике дјеце већ би требало да га је заморило.

Јутрос је сунце прескочило Матове Лазе. Трупнуло је једнога тренутка, а ђедо се трже, накашља се и рече – ''Тап'!''. ''Шта би, ђедо?'' – прошапутах.''Ништа, ништа, не бој се. Оно те некад препадне, прескочи, заспе, утули''. ''Шта то, ђедо?'' ''Сунце, сунце, дијете моје''. ''Дијете моје'', каже, а сви други спомињу некакву ''чору'', нешто погрдно. За ђеда сам ''дијете – његово''.

Оде ђедо

 

Како је могао ђедо да умре? Нијесмо завршили причу, нијесмо се договорили, није ми сипнуо онај срк кафе да пробам како је то грко. А отишао. Куд је пожурио. Можда је Чунгурка погријешила, кад нас је истјерала из куће. Не би се он пред нама предао. Ђедо да се преда. А све нас је служио, док смо ми редом изболовали тај страшни грип. Само десетак дана прије овог несвањивца ми смо сви лежали по креветима у великој соби, горјели од ватре, а он нас је служио и брижно пипао чела да види горимо ли још. Помало је било лијепо боловати да те ђедо служи. Све је уз њега било љепше. И вода је била слађа. Најљепши чај би он скувао па би рекао: ''Сјутра ћеш бити здрава и уз брдо брза''. Тако је и било.

         Кад смо ми њему кували чај, један, па други, па трећи, оно ништа, ђедо не диже главе. – ''Не ваља ово, тако ми Бога'', уздисала је баба. ''Ајте за Чунгурку, она ће знати оће ли он претећи или неће''. Мудра старица је одмахнула главом, видјела сам. Завладао је тегобни мук кроз кућу. Његов старији брат Милован ушао је преко прага, послије много дана. Био је љут због неких ситних несугласица. Дошао је тренутак опроштаја.

Могао је ђедо још да живи, није био  престар. Мислили смо да човјек треба да умре кад се сасвим изобличи, кад увене, кад не буде занимљив никоме. Оволико љубави требало је да га одбрани од свих грипова, од неизљечивости. Није то била само кућна љубав. Њега су вољели и изван куће, још из времена кметства. Достојанствен, поштен, искрен, правичан. И још лијеп. Нарочито су жене вољеле да дођу да му се жале на неправду и неразумијевања. Знале су по мало да открију раме или кољено, да покажу модрицу.

• ''Све ће то проћи, само полако, само без свађе'' – савјетовао је. Он је знао да

их смири, да их охрабри, уз право поштовање. Одлазиле су кући задовољне. Неке су заједљиво приговарале баби:

• ''Многе му се радују кад им кући прилази. Баба би се вјешто бранила,

одбијала расправу.

• ''Боље да му се радују него да кажу: погле гада, куд оће!''

Ту би се завршавала свака дискусија.

       Не знам тачно кад је ђедо умро, било је прољеће. Јурила су јагњад са једног у други крај пространих ливада. Није било ограда, ко би оградио толиким буљуцима. Ограђивани су само котари. Касније, кад се стока смањила, почело је ограђивање. Није то радовало старије. Схватали су то као одузимање слободе.

        - ''Кад се сви ограде, моје ће се само оградити,, – коментарисао је ђедо.

        Играју се тако јагањци, поскакују, утркују се, веселе се, а ми плачемо: брат и ја тихо плачемо, не дају нам да вриштимо, а изнутра надире врисак. Не можемо без ђеда. Он оде.

Сахрана

 

Промигољише се кристалноблиједи зраци сунца кроз грање тек напупилих воћака. На великом кућном асталу, који би послужио као софра за велике празнике, славу или крштење, прекривеном најљепшом сеџадом, лежао је дугачки сандук са ђедом, некако цвјетно мирисним. Тај мирис препознајем и данас, послије много година. И сад знам да се забринем због тога. Питала сам мајку – ''како то ђедо мирише'', а она ми је рекла – ''мирише то његова добра душа''.

          Миловали су ти зраци тужна лица укућана, али опет, било је ту поноса. Стоји поред ђедове главе његов једини син, наш тата, стоје ту ђедових унуци. Спомињу то лелекачи, помињу тужбалице, скоро да кажу – путуј без бриге, има ко кућу да одржи. Тако је, али није нико као ђедо. Одједном, група снажних рођака подиже сандук и однесоше га ка Пшеничишту. Често је он спомињао Пшеничиште и показивао руком, као да је хтио да каже - тамо води мој пут.

''Нек је и ово са срећом'' – склизну као леденица са бабиних усана. Како смрт, па срећна, питала сам се. Временом, живот учи и даје одговоре.

 

Аманет

 

Стално је гледао у малу кљигу збијених редова предајући се дубоким мислима или се преслишавајући. Био је то Његошев ''Горски вијенац''.

• ''Ово ћеш ти, кад мало порастеш, да научиш напамет. Ту је школа живота''.
• ''Добро, ђедо, добро. Хоћу. Учим и преслишавам се''.